# Играч 3

ПРОТИВ СУДБИНЕ

У једном обичном граду, у једној обичној школи, између једног младића и једне девојке родило се једно ново осећање- ЉУБАВ.

Он је био везан за кошарку и знао је рећи:“Кошарка је мој живот!“.

А он је био њен живот, али то нико није знао! Само ви и ја. Једног дана на реци погледи им се сретоше само на трен али је то било довољно да се зближе. Наредног трена договорили су се да изађу. Маја је била узбуђена. А, Борис је као и увек, био на кошу. Вече је било свеже, небо препуно звезда, а месец је сијао свом својом снагом. Дуго су причали о својим животима и навикама а онда, држећи се за руке, кренули су, обасјани месечином ка реци која се пресијавала као да се на дну налази гомила злата. Било је већ касно и морали су да се растану. Свако је кренуо својим путем, срећни, са лептирићима у стомаку. Као у бајци дуго су се касније забављали и уживали у љубави, делили су лоше и радосне тренутке и опијени љубављу живели своју младост као нико до сада. Kренули су заједно на летовање, на море. Море је било свеже, бескрајно плаво, светлуцаво . маја није знала да плива али јој је Борис обећао да ће је научити. Сместили су се у малу дрвену, изнајмљену, кућу на обали. Када су се одморили од пута, одлучили су да крену у шетњу по месечини. Та шетња их је подсетила на оно вече које је било магично, чаробно. Вече када су се упознали. Најзначајније вече у њиховом животу. Загрљени, ћутећи, гледали су пучину на којој се огледао месец. Она се осећала као принцеза, а он- њен принц који је штити и воли као никога пре. Дуго су лежали у песку, гледали у звезде, а онда јој тихо дошапнуо:“Волим те више од звезда, од овог бескрајног плаветнила. Пошао бих за тобом било где!“- „Обећаваш? Буди увек самном не бих поднела ни један дан без тебе! Превише те волим, превише...“- „кунем се да бих дао цео свој живот за тебе.“ Дуго су још остали лежећи и посматрајући звезде а онда отишли на спавање. Нису ни слутили шта их ујутро чека. Јутро је било свеже, предивно. Ишли су у шопинг, обилазили знаменитости, свратили су у један диван ресторан, поред мора, на ручак. Трчали су боси и загрљени, а када је пало вече Борис је отишао да изнајми филм у оближњем клубу. Маји је било досадно без њега, а море је све више мамило. Помислила је да може сама научити да плива, мислила је да ће изненадиит Бориса када се врати и види је у мору, а онда ће јој се и он придружити. Насмејала се и кренула ка мору. Полако је залазила све дубље, а није се надала великим таласима који су јурили ка њој. Када их је видела било је већ касно , почела је да се дави. Дозивала је његово име али никога није било. Док је тонула све дубље у глави су јој одзвањале његове речи:“Волим те принцезо, чекај ме брзо ћи.“ То јој је рекао пре него што је отишао и те речи биле су светлост, трачак спаса и наде, за који се ухватила у том тренутку. Понестајало јој је ваздуха и пребацивала је себи јер је сада, у овом тренутку знала да га неће дочекати пољупцем, да је неће завртети као некада и рећи јој да је воли. А онда ће се шетати по месечини и држати за руке, бројати звезде. Како јој је и месец деловао далеко! И док је живот напуштао она је мислила о њему и о томе колико га воли. А он... када се вратио и угледао трагове њених стопала на песку и таласе... али за све је било касно. Ћутећи и плачући гледао је таласе а онда-... испунио је обећање. Кренуо је за њом. Заиста ју је пратио и дао свој живот за њу. И ту, као једног искреног и испуњеног обећања завршила се једна овоземаљска љубав. Две особе и њихове животе сахранило је плаветнило у ком су толико уживали. Таласи беху сведоци чина бескрајне љубави, велике љубави коју је заувек скрило светлуцаво море. Коју је месец обасјао и која је пуно значила у животу... не заправо она је саградила животе две особе које су је чувале и неговале и које су дале своје животе за њу. Сјаји се тамо још на пучини један бисер за једничке среће и младости. Назиру се сенке које бране своју љубав и гледају у звезде држећи се за руке. Младић и девојка у загрљају као што беху некад давно. И данас све је исто- један обичан град, једна обична школа, онај исти кошаркашки терен на коме је један дечко играо кошарку и она река. Све је исто. Само нема једног младића и једне девојке који су пркосили судбини својом љубављу. Сада су тамо у бескрају држећи се за руке и гледајући у звезде. Судбина им не може ништа. Сада су безбедни у загрљају, обасјани месецом на пучини, далеко од свих. Принц који своју принцезу штити и воли као никога пре. Све је исто... један обичан град, једна обична школа, исти кошаркашки терен на коме је један дечко играо кошарку и она река. Све је исто. Само нема једног младића и једне девојке, ни њихових пољубаца. Али они су тамо далеко, држе се за руке и гледају у звезде. Све је исто. Само море шапуће о две сенке које леже у песку, загрљени и заклињу се на вечну љубав, а некад дуго гледају пучину где се огледа месец. Само море шапуће о једној вечној љубави, траговима на песку, пучини, месецу, пољупцима и сјајним звездама које сијају у част једном младићу и једној девојци. У част љубави која беше некада давно и која се више никада неће поновити.

<Садржај